2013-08-25

Особине и подела планина (Приручник о планинарству и алпинизму)

Као планинар који, кад год је у могућности, иде на планину одлучио сам да мало детаљније проучим "проблематику" и да у низу текстова поделим сазнања. Ови текстови нису у целини моји већ су адаптација разних текстова које сам прoучавао. Коришћене изворе наводим на крају сваког прилога.
Сваки коментар је добродошао.

Особине и подела планина

Планине заузимају мали део земљине површине. Настале су деловањем природних сила, које мање или више делују и данас. Било због поремећаја у Земљиној кори, било због утицаја атмосферских прилика, планине непрекидно мењају облик. Зато се према свом постанку деле на:
  • вулканске, 
  • тектонске и 
  • ерозивне.

Планина Фуџи
планина вулканског
порекла
Вулканске планине настале су од ужарене масе (магме), која је под притиском избијала у виду лаве на површину Земљине коре. Зато се та врста планина састоји од од хлађене лаве, пепела и песка. Карактеристичан облик вулканских узвишења јесте купа, са остатком кратера или без њега, са неједнаким нагибом страна.
Киламанџаро
планина вулканског порекла
Алпи - врх Мон Блан
тектонска планина
Тектонске планине настале су борањем, дизањем или спуштањем Земљине коре. Под утицајем тектонских процеса настали су многи планински масиви, са својим врховима, облинама, гребенима. Данашњи облик тих планина може да буде разнолик, а стене су у виду пластичних слојева различите дебљине и облика, зависно од отпорности материјала и деловања унутрашњих, односно бочних сила.
Ерозивне планине настале су услед спољних утицаја, нарочито воде, температуре, ветра, па и живих бића, пре свега, човека. Различите врсте ерозије током векова мењале су спољни облик планине, па су оне изгубиле некадашњу надморску висину и добиле заобљен облик.
Млађе планине, које нису дуже времена биле изложене дејству унутрашњих и спољашњих утицаја, релативно су шиљатих врхова и нису пошумљене, Највише планине света уједно су и најмлађе .
Под дејством Сунчеви х зрака стене се у току дана загревају, а ноћу се брзо хладе. То је ерозивно дејство температуре. Загревање није свуда једнако, површински слој загрева се знатно брже од унутрашњег, што изазива растезање, док се расхлађивањем површински слој смањује, што изазива стезање. Тим непрекидним процесом стварају се на површини тла најпре мале, а затим све већ е пукотине, које узрочницима ерозије, пре свега води, омогућавају разорно дејство.
Ерозивно дејство воде, уз температурне промене, поспешује разарање планина. Смрзнута вода у стенама делује на пукотине, настојећи да их прошири и сломи. Због тога се стене ломе и од великих камених биокова наст аје мање камење које се полако дроби. На вишим висинама, због повећаних промена температуре и већих падавина, деловање воде је разорније па је и распадање стена јаче. Нарочито је јако ерозивно дејство бујица, потока, река, те наноса снежних лавина или глечера, што проширује планинске, долине, превоје, гребене и врхове. Снежна лавина може проузроковати велико разарање у шуми, насељима и подножју планина. Облик долина зависи од тога да ли је настао дејством глечера или реке. Прве имају облик слова »U«, а друге слова »V« .
Ђавоља Варош на планини Радан
Променом хемијске структуре од камења настаје глина и иловача, односно од кречњак а неплодна земља црвеница, па се таквим местима стварају крш и голет. Вода отапа кречњак и односи камени материјал, а остају отпаци силицијума, гвожђа, алуминијума и сл.
Ветар својим сталним струјањем, такође, утиче на обликовање планине. Нарочито су тој врсти ерозије изложени врхови гребена и преседлине, са којих ветар односи мање камење, а може да руши чак и камене блокове и да изазове снежне лавине. Када се ветру придруже и падавине, његово разорно деловање се повећава. Човек својим деловањем утиче на обликовање планина на тај начин што изграђује путеве, хидроцентрале и насељена места, регулише планинске реке и језера, отвара руднике и сл.
Планине сачињавају три главне врсте стена: 
  • седиментне, 
  • еруптивне и 
  • стене кристалних шкриљаца.

Две врсте седиментних стена: 
шејл преко кога лежи кречњак, 
Плато Кимберленд, Тенеси.
Седиментне стене настале су од некадашњих наслага отопљеног материјала, шкољки и пужева са дна мора и језера. Тако су створени водоравни слојеви, који су се тектонски поремећајима уздигли и образовали један део, углавном, подножје планина. Приликом подизања, слојеви су мењали положај, почевши од паралелнохоризонталних и благо нагнутих до окомитих и превисних.
Седиментне стене препознају се по паралелно наслаганим слојевима, по којима се налазе све врсте кречњ ака (пешчар, со, креда и друго).
Врста магматске стене: Диорит
Еруптивне стене настале су, хлађењем некадашњих растопљених материјала на Земљиној кори. То је, у ствари, првобитна маса магме из унутрашњости земље. Разликују се дубинске (интрузивне) стене, настале утискивањем текуће магме у пукотине Земљине коре, и изливне (ефузивне), настале избијањем магме на Земљину површину. Те стене су масивне, зрнасте и компактне структуре, а сачињавају их гранит, кварц, сијенит, порфит, базалит и др.
Гнајс
Стена кристалних шкриљаца
Стене кристалних шкриљаца такође су настале од растопљених материјала, а главна им је карактеристика то што су изразито сложене у виду плоча. Често су веома изломљене. Сачињавају их гнајс, микашист, лапор и др. Стене кристалних шкриљаца најчешће се налазе у подножју планине.
Кречњачке стене, које су знатним делом састављене од гвоздених и алуминијевих оксида, веома су трошне и подложне распадању. Веома су опасне за верање, јер због камења које се веома лако одроњава не пружају сигурне ослонце. Обилују каменим одронима. нарочито у подножју стене и у жлебовима, Препознају се по црвеносмеђој боји. Најлакше се савлађуј у постојећим браздама, процепима и везама између појединих слојева Вертикално савлађивање стена преко седиментних наслага врло је тешко, па зато треба тражити поједине везе, пукотине, жлебове и сл. На рочито је отежано силажење. Због тога, кад год је могуће , треба силазити правцем пењања Та врста стене у нашој земљи је најраспрострањенија.
Стене од чистог кречњака веома су чврсте и глатке, са ретким али чврстим ослонцима, јер вода са њих односи сав неотпорни материјал. Распознају се по изразито белој боји.
Гранитни монолит у
Британској Колумбији
Гранитне стене су најпогодније за верање. Гранитни масиви каракте ристични су по оштрим гребенима. торњевима и зубима. У стенама има солидних ослонаца и чврстих пукотина за побијање клинова. Знатно су мање подложне механичком и хемијском распадању. Многобројне бразде које се рачвају према врху јасно обележавају правце верања.
У нашим планинама гранитних стена има врло мало.
Шкриљасте стене врло су кратке и слојевите: изискују највећу опрезност приликом верања. па су неподесне за обуку. Када год је могуће, такве стене треба савлађивати по гребенима. Треба водити рачуна како су плоче сложене и како се слојеви завршавају. Ако су слојеви сложени један на други (као цреп на крову), верање је тешко, јер не постоји добар ослонац за ноге и руке, а ако слојеви завршавају у виду степеница, верање је знатно лакше. При томе треба имати у виду да се поједини делови плоче при најмањем притиску ломе.

Врло је важно познавати отпорност и карактеристике појединих врста стена. Услед тектонских поремећаја, земљотреса и сталног ерозивног деловања стене постају трошне,  лако се ломе и одроњавају. Пошто су слојеви различито отпорни на трошење, планине се неравномерно разарају. На местима где је стена најмање отпорна стварају се долине, седла и шкрбине, док се најотпорнија места уздижу као врхови, торњеви и гребени. Спољни изглед планине зависи од врсте камења, стања тла, испуцалости, географског положаја и климе. Кречњачке планине, обично, имају једну блажу и другу стрмију страну, на којима се јасно распознају слојеви седиментних стена.

Ресурси:

Следећи прилог: Облици и називи планинског земљишта

Нема коментара:

Постави коментар